Medina rakija je rakija dobijena destilatom fermentisanog meda bez bilo kakvog dodatka voća ili voćnih rakija.

Proizvedena je u duhu tradicije od najkvalitetnijeg meda sa područja šumadije.

Da bi užitak bio potpun posle dužeg odležavanja oplemenjena je medom, propolisom i voskom.

Pitka a snažna, pleni čula svojom elegancijom ukusa i aroma, dajući vedrinu dobro raspoloženje i užitak na koji nisu imuni ni najveći hedonisti.

U vremenu užurbanog života, nedostatka opšte pažnje, otudjenja od sebe i drugih ljudi, Medina rakija pruža jedinstven osećaj u kome kapi nektara, koje je pčela vredno sakupila sa cvetnih pupoljaka pretočene u čašicu nade za povratak prirodi koja nam je preko potrebna.

Posle destilacije Medovača ima blago neutralne arome stoga je oplemenjujemo medom, propolisom i voskom čime poboljšavamo njen kvalitet i lekovitost.

Mogu se osetiti prepoznatljive cvetne arome meda sa Šumadijskih brda.

Pri proizvodnji medovače vršimo pažljivo odabir meda najbolje aromatičnosti radi postizanja vrhunskog užitka.

Upotreba naše rakije daje vedrinu, bodrost i dobro raspoloženje.

Moramo napomenuti da medovača nije rakija šljiva ili loza u koju je dodat med već da je ona pravljena po posebnoj recepturi uz puno truda i strpljenja.

Preporučujemo njeno korišćenje u malim količinama. Najbolje kao aperativ pre jela.

Svako ko je probao našu Medinu rakiju imao je samo reči hvale za njenu odmerenost i prefinjenost ukusa.

Među najstarija alkoholna pića spadaju medovina (vino od meda) i medovača (rakija od meda),dobijene alkoholnom fermentacijom vodenog rastvora meda.

Med je oduvek bio jedna od bitnih namirnica, lako dostupna u prirodi. Koristio se za ishranu, a dodavao se raznim napicima, što je i dovelo do stvaranja medovine.

Pošto je med korišćen kao sredstvo za uživanje i ishranu, nije bilo teško doći do medovine, odnosno docnije do njenih opojnih osobina.

Prema tome, medovina je lako mogla da nastane u doba kada čovek još nije gajio pčele već je vadio velike količine meda i voska iz prirodnih košnica u šupljim stablima drveća.

U nekom veoma starom zapisu nalazimo: „Med i vino su božanska pića potrebna kod brige i siromaštva; za žeđ su med i vino bolje od vode i piva".

Postoje jasni tragovi o tome da su Grci pre vina poznavali medovinu.

Pesnik Antimahos iz Kolofona uzdiše za starim vremenima: uzvišeno govori o uživanju u doba heroja i gozbama sa pićem proizvedenim od meda i vode — medovini.

U jednom Porfirusovom prilogu stoji da je Krons, otac boga Zevsa, dao ovome savet: „kada se opija medovinom da ne leži ispod hrasta, jer će posle toga biti bunovan i neraspoložen".

Veština pravljenja medovine u Grčkoj bila je zaboravljena (verovatno posle pojave vina). Aristotel, pak, navodi da su Taulantisri, jedan ilirski narod, znali da od meda prave vino, dakle to je bila medovina.

Izraz „medeni mesec” potiče baš od medovine - u starom Vavilonu posle svadbe mladenci su mesec dana svako veče pili medovinu jer se verovalo da ona utiče na plodnost.

Svuda gde je se koristila medovina je oduševljavala svojim ukusom.

Svi stari narodi Evrope ( Grci, Rimljani, Vikinzi ) su pravili medovinu, svako po svom receptu.

Bila je omiljeno piće Starih Slovena a u Rusiji sve do pojave votke je bila glavno piće.

Rusija je sve do "smutnog perioda" njene istorije bila najveći izvoznik medovine.

Stari Rimljani su pravili vino od groždja sa dodatkom meda.

U Nordijskom epu o Beovulfu spominju se gozbe na kojima je se služila medovina.

Medovina je univerzalno piće svih naroda sveta a njen mladji brat je rakija od meda - medovača.

Ne zna se sa sigurnošću odakle potiče naziv rakija.

Pretpostavlja se da je reč izvedena od arapske reči „a raki”, prideva od imenice „arak” što znači znoj.

Ovo se može odnositi na kondenzat, koji nastaje pri destilaciji kada kapljice rakije padaju kap po kap poput znoja, ili na preznojavanje koje uzrokuje konzumiranje rakije.

Iz brojnih zapisa, poznato je da je rakija bila široko rasprostranjena na području Osmanske imperije i Persije.

Kao i vino, rakija je bila zabranjena za muslimansko stanovništvo iz religioznih razloga, ali su je proizvodili ostali nemuslimanski narodi

U Srbiji naglu ekspanziju rakija je doživela od 1878. godine kada je bolest grožđa filoksera uništila vinograde, pa je proizvodnja vina dramatično opala.

Rakija je ubrzo potisnula tradicionalnu proizvodnju piva i vina.

Naš narod vešt i dovitljiv pekao je rakiju od mnogih voćnih vrsta ( šljive, loze, komine, jabuke, kruške, kajsije, dunje, duda i dr ) pa i od meda.

Medjutim proizvodnja medovače u Srbiji nije zaživela u onom obimu kao proizvodnja rakija šljivovica i drugih voćnih rakija.

Zbog neracionalnog načina pčelarenja kroz istoriju i malog broja košnica meda je manje bilo na trpezama i na med je se gledalo više kao na lek nego na hranu.

Rakije su se sladile sa medom ali je rakiju od meda malo ko probao i pravio.

Kroz istoriju medovina i medovača su potisnuti od strane pivske i vinske industrije koja je nametnula svoj ukus velikom broju ljudi.

Medovina i medovača očuvale su se kod pčelara i malobrojnih poznavaoca medenih pića.

Ne zna se tačno kada je otkriveno da alkohol u fermentisanoj tečnosti može biti izdvojen destilacijom, mada se zna da se u Aziji destilisana pića proizvode još od 8. veka pre nove ere.

Proces destilacije je se prvobitno koristio za dobijanje parfema.

Prvi put destilacija je opisana izmedju 8 i 9 veka od strane arapskih alhemičara koji su izmislili alambik, kazan za destilaciju sa kondenzatorom.

Kako je za muslimane upotreba alkoholnih pića bila zabranjena kazani su se koristili za destilaciju eteričnih ulja i proizvodnju parfema.

Odatle potiče i reč alkohol od arapske reči „al-kohl“-a koja je označavala supstance dobijene destilacijom.

Kada su Evropljani saznali za destilaciju oni nisu alkohol koristili samo kao lek već kao piće za svakodnevnu upotrebu i konzumaciju.

Mavari prilikom osvajanja Španije preneli su ovo znanje u Evropu a Španci su ga dodatno usavršili.

Pošto je vino korišćeno kao lek, logičan zaključak je bio da je prečišćeno vino ima još lekovitije dejstvo.

Tako je destilacijom vina od meda nastala rakija medovača.

Novonastala pića dobijena destilacijom u lekarskim krugovima su prozvana „aqua ardens“ (goruća voda), a zatim „aqua vitae“, voda života.

Tokom 12-tog veka evropski alhemičari su koristili alkohol kao lek za sve bolesti.

Odlomak iz pesme Marko kraljević i Musa kesedzija

Sjede care kazivati Marku
šta je njemu Musa počinio;
pa on pita Kraljevića Marka:
„Možeš li se, Marko, pouzdati
da otideš u primorje ravno,
da pogubiš Musu Kesedžiju?
Daću blaga koliko ti drago".
Veli njemu Kraljeviću Marko:
„Aja, bogme, care gospodine!
Ubila me memla od kamena,
ja ne mogu ni očima gledat,
kamol' s Musom mejdan dijeliti!
Namjesti me đegod u mehanu,
primakni mi vina i rakije,
i debela mesa ovnujskoga,
i beškota hljeba bijeloga;
da posjedim nekoliko dana,
kazaću ti kad sam za mejdana"

U dubokom sećanju u našem narodu uz junaka na mehanskom stolu stoji vino i rakija a sa druge strane Šarac, konj od megdana.

Pored vina i rakije na tom stolu vrlo lako je se mogao naći i pehar pun medovine.

Kako predanje kaže naši junaci srednjeg veka pred bojeve i junačke podvige su se bodrili vinom i rakijom.

Toplica Milan, Kosančić Ivan i drugi junaci naše epske poezije su pred odsudne bitke podizali sebi moral družeći se uz dobru kapljicu i gusle.

I knez Lazar je znajući kakva ih bitka na Kosovu čeka hrabrio i grdio svoje vitezove zdravicama.

Na kneževoj večeri se pilo i nazdravljalo u čast junaka i za slavu Srbije.

Šta je se pilo sem vina i rakije nije poznato ali ostaje činjenica da Srbija tog doba je bila napredna pčelarska zemlja poznata po izvozu meda i voska.

Zna se da je najveći pčelinjak u državi cara Dušana bio kod manastira sveti Arhangeli kod Prizrena i da je brojao oko 1000 košnica.

Hroničari iz vremena trećeg krstaškog rata beleže da je Stefan Nemanja sa svojom vlastelom svečano u Nišu dočekao nemačkog cara Fridriha I Barbarosu, pri njegovom prolasku kroz Srbiju te ga sa vojskom i pratećom svitom ugostio vinom i medovinom, kao znakom posebne pažnje.

U Londonskom muzeju se čuva dokument-ugovor o prolasku Fridriha I preko Srbije. Stefan Nemanja je taj dokumenat potpisao, a car Fridrih I je stavio otisak prsta, što ukazuje da je bio nepismen.

Pčelarstvo je dakle bilo razvijeno pa je vrlo verovatno da je se pored pravljenja medovine znalo i za rakiju od meda.

Postavlja se pitanje da li je se u Srbiji tog vremena proizvodio alkohol u većoj količini?

Neka znanja o proizvodnji alkohola su postojala i tada u užem krugu učenih ljudi.

Zna se da je se alkohol koristio na srpskom dvoru u obliku travarica. Sa dolaskom turaka kreće i masovnija proizvodnja alkohola, a prvi kazani kojima su se služili bili su nepokretni i od gline.

Stoga se može tvrditi da je se u prelazno doba vladavine Srba i Turaka pored vina od meda pekla i prvoklasna medovača.

Moguće je da su se medovina i medovača pile za Maričku bitku.

Verovatno su se Srpski vojnici pored hleba i mesa gostili medenim vinom i rakijom baš to veče kada je zapečaćena sudbina Srbije za narednih 5 vekova....

Nakon ispijene čašice medine rakije u na zidovima ostaje prijatan miris koji privlači pčele.

Na medjunarodnom festivalu rakije u Kleku osvojili smo dve zlatne i veliku srebrnu medalju.

Medina rakija medovača je dobila veliku srebrnu medalju.